Stan

Dolazeći od stanice, video je slabo svetlo koje dopiralo sa monitora laptopa koji je ostao uključen nakon što su izašli iz stana. Dok se približavao vratima, otvorila su se vrata stana preko puta – dve babe, koje je u prolazu viđao, opraštale su se, kao da nisu stigle sve izgovoriti dok su bile unutra. Ugledavši njega, naglo su zaćutale, i uz neki prituljeni smešak, prozborile “ Dobro veče”. Uzvratio im je, pokušavajući da se izbori sa svežnjem ključeva koje je držao u rukama. Skoro je provalio kroz vrata, pokušavajući da se što pre skloni iz hodnika i tako predupredi njihova eventualna pitanja o tome gde je ONA otišla sa koferom. I zašto se sam vratio nazad. Ne paleći svetlo, seo je na stolicu u ćošku sobe, skroz do prozora. Stolica je bila jedna od onih, nekada nazivanih “stilskim” – drvene, sa udobnim jastucima, šarenim dezenom presvlake i izvajanim nogicama. Sada je stajala u ćošku zato što je na taj način bila najsigurnija za upotrebu – od protoka godina, osim stila, izgubila je i malo sigurnosti, ali je i dalje bila najudobnija za sedenje. Spolja je dopirao zvuk trole koja se kretala u rikverc – da li je zvuk stvarno bio u toj meri iritantan ili je on zbog svega što se izdešavalo u toku dana postao previše razdražljiv, tek nije mogao više da trpi taj jednoličan ton, pa je lagano ustao i zatvorio balkonac koji je bio otvoren na kant.

Svetlost koja je dopirala od laptopa, uz uličnu rasvetu, činila je scenu u sobi još dramatičnijom – gomile stvari, grupisane su ležale na podu i okačene visile sa preostalih stolica. Čitav dan je trajalo to pakovanje – odvajanje stvari koje će ona poneti sa sobom, onih za koje je rekla da će njen brat svratiti da pokupi u naredne dve nedelje i one gomile koju je ostavila da se on pobrine za njih. Zapalio je cigaretu i usmerio pogled ka ekranu računara. Na tajmlajnu, kako jedne, tako i druge društvene mreže, protrčavale su vesti o rezultatima izbora u Crnoj Gori. I komentari ljudi koje nikakve veze sa tim nisu imali – ali su osetili za shodno da prozbore koju, deleći se u tabore za i protiv Mila. Nekada su mu te priče imale smisla – sada su mu služile samo za skretanje misli.

Osetivši žar cigarete među prstima, gasi je i kreće besciljno da luta po stanu. Ispražnjene police u polumraku druge sobe, odbačene papuče na ulasku u kupatilo, kao da su dodatno dodavale na praznini koja je ostala njenim izlaskom iz stana. Kao organizam koji odbacuje strano telo, stan je delovao kao da želi njega da odstrani. Mrak počinje da ga guši – zaleće se ka prekidačima i panično pali svetla. Već sa prvim, bilo mu je jasno da je napravio grešku – pogled ka krevetu u kojem su sinoć po poslednji put zajedno prenoćili, vraća mu flešbekove svih događaja u prethodna dva meseca od kada su njih dvoje zajedno. I dalje je bio zbunjen brzinom događaja koji su ih samo gurali napred do ovog trenutka. Ne znajući odakle da počne, samo se polako spustio na pod spavaće sobe i zapalio još jednu cigaretu.

Nije mu dozvolila da je isprati kako je želeo. Ostao je da stoji na stanici dok je autobus lagano kretao sa početne. Uostalom, možda je tako i bolje – nikada nije voleo rastanke, a ionako se ona vraća sa puta za 12 dana. Za to vreme, on mora preseliti stvari iz njenog u njegov stan – počeće da žive zajedno. Ustaje lagano, otvara manji kofer i počinje sa pakovanjem knjiga.

Rode

Voleo je taj restoran – ušuškan na obali Reke, sa terasom koja je delom ulazila u jedva uređeni pojas trske u priobalju. Čelična konstrukcija mosta u blizini ni na trenutak nije kvarila pogled – blaga korozija koja se videla na skoro svakom metalnom segmentu, davala mu je notu rustičnosti. Stubovi u podnožju, sa ožiljcima nastalim od višedecenijskoih udara otkačenih barži, nisu ulivali preveliko poverenje. Opet, bez obzira na sav narušeni, padu sklon izgled, koji je odavao, on je prkosno stajao. Sa rekom ispod njega i rekom ljudi koji su svaki dan, svaki čas, hrlili preko njega u Grad. Povremeni prelazak voza dodatno bi ga zatresao – pogledi svih posetilaca u restoranu uvek bi instiktivno skrenuli sa strahom, plašeći se da starac neće izdržati još jedan njegov prelazak. I sa olakšanjem u očima i osmehom na licu, ispratili bi samo malo prašine koja bi poletela sa njega i sitnom izmaglicom ga na trenutak pokrila. Par trenutaka kasnije, on bi se ponovo vratio – kao da prkosi svim zakonima fizike, ne dozvoljavajući vremenu da mu uzme nit snagu, nit opskurnu lepotu na koju su se svi već privikli.

Uvek je dolazio u predvečerje – u onom trenutku kada Sunce već uveliko počne da napušta Grad. Ta igra poslednjih zraka na površini vode, u kombinaciji sa senkama koju su bacali soliteri, uvek je kod njega iznova izazivala onaj osećaj dečije radosti, kada se možeš zabaviti oslikavajući prstima senke na zidu. Drugi razlog dolaska u predvečerje, baš u ovo doba godine, rano proleće, bio je iščekivanje dolaska njegovih pernatih prijatelja. Svake godine, negde u ovo doba, par roda je obnavljao svoje gnezdo na najvišem delu luka starog mosta. Nezgrapno, ogromno, delovalo je, poput mosta na kojem je bilo izgrađeno, kao da će se svakog trenutka strovaliti u Reku ispod. Ipak, arhitektonsko rešenje i, po svoj prilici, čist inat, držalo ga je gore na vrhu već 10 godina. Sneg, vetar, kiša, surovo Sunce – pa opet, ono je opstajalo. Par puta su i gradske službe dolazile, osmatrale, pokušavale da utvrde da li to gnezdo predstavlja opasnost po ljude i kola koja prolaze ispod. I uvek su nekako zaključivali da je sve u redu.

Te večeri ih je video kako nailaze u brišućem letu, tik iznad vode. Par puta su proletele pored restorana, udaljavajući se oko kilometar niže ka Smederevu, a onda bi se obrušavajući vraćale nazad. Znao je da su to njih dvoje – uvek su imali isti ritual prilikom prvog dolaska. Osmatrali su okolinu, uveravajući se da je to i dalje kraj u kojem mogu podići svoje potomstvo. Onda bi odleteli u gnezdo i dugo šetali po njegovoj ivici. Nikada nije video trenutak kada su ga popravljali – to su verovatno radili u toku dana, kada on nije bio tu da ih vidi. To prvo veče, nakon dugog hoda po gnezdu, samo bi se spustili i više ih nije mogao videti. Za mesec i po dana, obično troje mladih, počeće da proviruju sa ivice. Za pet meseci, počeće i da se puštaju i da nezgrapno sleću u ševare sa obe obale Reke. Nehajno, kao da ne prelaze granicu između dva sveta. A za nekih šest meseci, cela porodica će još jednom obleteti preko restorana, pa do druge obale, ispod i iznad mosta, a onda se izgubiti negde dole prema Jugu.

To prelaženje granica, bez nekog posebnog doživljaja narušavanja svetova sa obe strane, bilo je nešto zbog čega je on bio ljubomoran na njih. On sam nije mogao preći čak ni taj jedan most koji je svakodnevno gledao. Od onog trenutka kada mu je rekla da je guši i da ona mora naći način da se skloni od njegovog prisustva, zaključio je da je vreme da ode. Nestao je iz njenog života – obrisao ju je sa društvenih mreža, odselio se iz Grada, nikada više nije okrenuo njen broj. Kafana ispod mosta koji nije prelazio, bila je njegov izvor – pogled iz nje na Grad u kome se ona budila, živela i nasmejana kretala, davala mu je snagu da izdrži do sutrašnjeg dana. A Reka koja je proticala između dve obale, bila je idealna prepreka da se njihove energije više ne prepletu.

Pismo prijatelju

Zdravo da si mi, moj ratoborni prijatelju . Vidim, ovih dana ti je neka muka zasela na dušu – ne čudi me, o snošaj sa nama se nije ogrebao samo onaj koji nije preleteo iznad naše, tuđim odlukama do toga dovedene, ali prćije od zemlje Srbije. Znam, muka ti je od svega – oni u koje si verovao, koji ti obećavaše borbu sa haškim kazamatom, hleb od 3 dinara, a nešto ranije i Veliku Srbiju, sad su ćurak okrenuli naopako. Osećaš se izdano, prodano, bezmalo kao naivna snaša, koja nevinost svoju podari seoskom đilkošu zbog obećanog joj braka. A momak, nakon obavljenog posla, ode u grad i zaboravi na snašu.

Shvatam ja tebe – krv ti je uzavrela. Ne znaš šta s njom činiti. Pričaju ti stariji kako se to u stara vremena ( pre 20 godina ) rešavalo – gde ćeš lakše svoju krv umiriti, nego kad drugome krv pustiš. Naravno, prethodno mu moraš prebrojati krvna zrnca – pa po procentu naše krvi, proceniti valja li taj čemu ili ne. I pričaju ti oni o Srbiji Velikoj – kakva je još od Nemanjića bila. I kakvu od Boga samog mi zaslužujemo. Malo preskaču da smo taj projekat već pokušali sprovesti – ali, sad smo 21. vek, kad se može reciklirati sve od plastike do mobilnih telefona, što ne bi reciklirali i jednu tako grandioznu ideju.

Razumem ja tebe, prijatelju moj dragi. I podržaću te, iako ti ne veruješ da hoću. Podržaću te zato što verujem da svako treba da živi svoj san. Da sebi ispuni sve želje. Da proba sve za što je čuo da treba probati. Staću na prvu liniju sa tobom – i pucaću otvorenih očiju. U svakoga u koga ti pokažeš prstom. I ni trenutka se neću kajati. Zato što ti pomažem da ostvariš tvoj san. Mada sam u matematici oduvek bio loš, pa mi to računanje procenta naše krvi uvek loše išlo. Zato si ti tu da mi pomogneš.

Par stvari te samo moram upitati, prijatelju moj stari. Opet se tiču tvog ostvarivanja sna – kao što rekoh, sve ću učiniti da ti pomognem da ga ostvariš. Ali moraš mi odgovoriti iskreno – kao što ću ja biti iskren prema tebi. Ono što mene zanima – da li si isprobao baš sve za šta si čuo da treba isprobati? Evo, lupiću, da li si probao ćevape kod Januza u Novom Pazaru? Služi ih uz jogurt i ljutu papričicu. Jedu se vrući, pa ih moraš jogurtom hladiti. A i taj Novi Pazar – kud ga i pomenuh, znam da te on tek boli zbog svih onih džamija.

Nego, kad smo već kod džamija, setih se jedne. U Sarajevu, negde na pola puta između hotela Holiday Inn i hotela gde nas jednom prilikom smestiše, bila je jedna. Nisam je ni primetio kad smo se kasno uveče prijavili u hotelu. Zaspali smo kasno ( znaš već, mladost, vrela krv ), pa kad je ujutru onaj zapevao oko 5, skočih kao oparen. Veruj mi, tebe mi, pomislih da je Šejtan direktno među nas dvoje legao. A ona? Ma jedva da se okrenula na drugu stranu. Mislim da bi i meni kao i tebi krv proradila, da tog dana, dok sam onako bunovan Baščaršijom lutao, nisam naleteo na neku poslastičarnicu. Velika, lepa, a frižider sa baklavama, tulumbama, urmašicama, od zida do zida. Da ne preteram, ali bar 3.5 metra šećernog udara. I sednemo ti mi, da kafu popijem i malo se okrepim, a konobar, veseli neki Bosanac, zalepi se k’o muva na mene. Pa me gleda levo, pa desno, klima glavom za našu porudžbinu, ali ne odlazi. Na kraju, pukne meni film, pa ga upitah šta zagleda na meni. A on, onako veseo kakav je bio, zatraži mi bedževe koji mi stajaše na reveru. Kaže – da se trampimo. On meni Zippo upaljač, ja njemu dva bedža sa pesnicom. Pade mi kamen sa srca – Evo ti bedževi, jebali te oni, pomislih da mi krvna zrnca prebrojavaš. A on se zakrenu od smeha, ugura mi onaj Zippo u ruke i viknu – Sad ću vam doneti baklave, ali ne ove za turiste, nego za našu raju. I donese ih, Bog ga čuvao, medom prelivene, pune oraha i suvog grožđa. Slađe nešto ne probah u životu. Pa kad udari onaj šećer u glavu, dva dana se ne uspeh sastaviti sa mozgom. Ali, džabe ti pričam, to probati moraš.

Znam, već te čujem, kako to da Baščaršijom prođoh, a ćevape ne probah? Jesam, ne brini, ali nisu oni ni približno onima koje sam jeo jednom u Ulcinju. Ne znam sad da ti objasnim gde su, i mi smo slučajno na tu radnjicu naleteli. Da me ubiješ sad, ne znam što smo se baš za nju odlučili – valjda nam bio zanimljiv natpis da ćevapčiće prodaje na komad. Ceo lokal staje u 3 metra kvadratna – od toga je dva metra roštilj. Majstor koji okreće ćevape mali, zguren, od onog dima, nagaravljen kao crnac. Od priloga, samo luk i tucana paprika. Uzesmo po 5 komada, samo da probamo. Već kod prvog, poručili smo po još 5 komada. Kako da ti opišem? Znaš onaj osećaj, kad zagrizeš one baš sočne jabuke? Pa ti sok iz njih zalije cela usta? E takav osećaj, ali u celom telu. Sočan, a na ćumur se oseća. Od čiste govedine. I stvarno, ništa osim luka i te tucane paprike mu ne treba od priloga. Ma i to je višak. A onaj matori, sa od ćumura prljavom keceljom i kečetom, samo se smeškao, okretao novu turu i ponavljao “ Mire? Mire? “. Ma dobri su ti, Bog ti zdravlja dao, i još puno godina ih pravio. Ovo ti bez šale kažem, ako nisi, to probati moraš.

Sad ćeš reći – e jebeš ga, na moru si bio ćevape da jedeš??? Kako se neke ribe il plodova morskih ne dohvati? Jeste, znam, baš i nema neke logike ta priča. Kad smo već kod mora, da li sam ti pričao nekada o tome kako se prave usoljene srdele? Uzmeš prvo drvenu kačicu. Pa u nju sipaš soli da prekrije dno. Pa onda slažeš – red sveže ribe, red soli. I završiš sa debelim slojem soli na vrhu. I ostaviš ga 3 meseca tako. Nisi znao? Ma nisam ni ja, nego jednom prilikom, zadesimo se u Dubrovniku. I sad, znaš već, leto, dvoje mladih, krenemo ti mi da istražujemo zidine grada. Lutajući, spazih sa vrha tvrđave svetlo ispred neke taverne, malo izvan grada. A kako od dosadnih Japanaca ne možeš dva minuta nasamo provesti, rešili smo da odustanemo od prvobitne nam namere ( ionako je krevet u apartmanu bio 2 sa 2.5, celu noć da se juriš po njemu ) i da odemo da vidimo šta ima u tom lokalu. Da me pitaš zašto, pojma nemam. Ekipa koja nas je sačekala unutra, u prvi mah, delovala je nepoverljivo. Suncem opržena, solju izbrazdana lica domorodaca, očigledno su se pitala šta mi tu tražimo. Nelagodna tišina, nastala našim ulaskom,nestade u trenutku kad se odlučih da naručim dve porcije slanih srdela i bokal belog vina. Prvo se svi vratiše svojim pričama, a onda, po malo stidljivo, počeše postavljati pitanja. I reč po reč, bokal po bokal ( zajebane su te srdele – odnos ti je negde, na svakih 200 grama, moraš popiti bar litar vina ), ostadosmo do zore. Oni meni otkriše tajnu ostavljanja srdela, ja njima ispričah o kalorijskoj bombi oličenoj u komplet lepinji. Komplet lepinju si probao, pa znaš o čemu pričam, ali ove srdele…. Pa to moraš probati, prijatelju.

Nego, ja kad krenem da pričam, malo me je teško zaustaviti. Da se vratimo na ostvarivanje tvog sna i moje pomoći u tome. Vidiš prijatelju, ja još nisam probao te ćevape kod Januza, a prvi sam krenuo u ispunjavanje snova. Pa, ako ti nije problem, prošetaj do nekog zavoda za transfuziju krvi – em ćeš nekome pomoći, em ćeš smiriti tu svoju krv. A posle možemo i zajedno na te ćevape – kažu da su tako dobri, sidu leče, ratove zaustavljaju. Ili probaj one moje u Ulcinju. Ili baklavu u Sarajevu. A možeš i srdele u Dubrovniku. Pa ako i dalje ostaneš pri tome da moramo ratovati, evo, ja prvi krećem sa tobom. Samo ne računaj na mene u prebrojavanju krvnih zrnaca – rekoh ti već, baš sam loš u matematici.

Legenda

Tog jutra je ustao rano – ranije nego što je to inače radio. Isprepadani pogled pospanog petla dok je u štali po polumraku bacao seno pred krave, na kratko mu je smestio osmeh na lice. – Verovatno se pitaš kakvi su me đavli poterali u pola noći? – obratio se krupnom pevcu smeštenom na gredi između desetak kokica. Više za sebe, a manje obraćajući se nemom sagovorniku, sam je i odgovorio na pitanje – Moram poraniti, sutra je Vrbica, prvi put nosim kolač umesto oca u crkvu, što znači da sutra nema ništa od njive. I nemoj da se brineš, izvukao si se i ove godine da ne završiš u čorbi – osmehujući je uzeo motiku koja je stajala uz vrata i izašao iz štale.

Pred njim je pucao pogled na brda iza kojih se nazirala Planina. Još uvek prikrivena maglom koja, činilo se, nikada ne napušta same vrhove planine. Obilazeći oko štale i spuštajući se uskom stazom ka zadnjem delu dvorišta, sa Suncem koje je tek počelo da proviruje iza horizonta, videli su se obrisi grada. Često se sa ocem spuštao petkom na pijac – uvek mu je smetala gungula i vreva ljudi koji su, poput mrava, trčali tamo amo. Kalfe, majstori, begovi sa pratnjom – od prašine koju su oni i njihovi konji dizali, nije se moglo disati.

Zabacujući motiku preko ramena, lagano je prošao pored poslednjih kuća na kraju sela i zaputio se ka njihovoj njivi. Rosa koja će se, u ovim brdskim krajevima, zadržati bezmalo do podneva, kvasila mu je noge. Lagano pevušeći, već je u mislima, sa ostalim domaćinima, išao ka crkvi u novom odelu. Ležalo je spremljeno u njegovom sanduku već dva meseca. Povremeno ga je oblačio ( kada je bio siguran da svi u kući spavaju ) i radovao se danu kada će u njemu prošetati celim selom. Kako će ozbiljan prići stolu gde se stavljaju kolači, spustiti vino i sveću pored, a zatim se odmaći dva koraka u nazad i sa sklopljenim rukama ispred sebe, saslušati liturgiju. Kolač će majka umotati u najlepši peškir iz kuće, a vino je otkopao još juče – nikada nisi mogao biti dovoljno na oprezu da li će neki odmetnuti haračlija naleteti u selo, pa su, za svaki slučaj, vino za slavu čuvali zakopano ispod ajata. Unet u svoje maštanje, stigao je do njive i krenuo sa okopavanjem kukuruza. Red za redom, uz povremene pauze kako bi potegao vode iz mešine koja mu je visila o pojasu, kada se osvrnuo i bacio pogled na okopanu parcelu, Sunce se nalazilo pravo iznad njega.

– Podne! E vala, ovo brzo završih – prozbori sam sebi u bradu. Laganim koracima, prebacujući motiku iz ruke u ruku, krenuo je nazad. Krčanje creva upozoravalo ga je da požuri kući, ali se onda setio da mora svratiti do krečane, po malo negašenog kreča koji je majka tražila. Krečana se nalazila na rubu šume koja se prostirala na obilaznom putu do njihove kuće. Šetnja kroz šumu i branje prvih jagoda utolilo mu je onu vučju glad i skoro u potpunosti odmorila od napornog rada tog jutra. Zabavljen traženjem jagoda, nije ni primetio da je došao na manje od 20 metara od krečane. U stvarnost ga je vratilo njištanje konja. Oprezno, zaklanjujući se iza drveća, počeo se približavati mestu sa kojeg se čuo žamor glasova. Isprva, delovalo je kao da se okupila hrpa đavola na jednom mestu. Prišavši bliže, na jedva tri metra, video ih je. Gradski Turci retko su se u poslednje vreme peli u brda – par njih se nije vratilo nakon pljačkaških pohoda, tako da su, bez veće pratnje, zaobilazili selo. Dvojica koju je video ispred sebe očigledno nisu čuli za sudbinu svojih sunarodnika – prepirku koju je čuo prilazeći im se odnosila se na stvari koje su izvlačili iz vreće položene na samoj ivici krečane. Pored njih, ležao je oboren balon vina. U prvi mah, pomislio je da se polako povuče nazad i pobegne što dalje. Onda je primetio predmet oko kog su se svađali – ručno vezeni peškir u kojem je sutra trebao nositi kolač. Onda shvati da su i sve ostale stvari, razbacane po okolini, iz njihove kuće. Obnevideo od besa, stegao je motiku pri dnu drške i zaleteo se ka njima. Prvi koji je primio udarac ga nije ni spazio – sa razbijenom lobanjom, samo se srušio pored. Drugi je stigao da podigne ruku u pokušaju da se zaštiti – to ga je još više razgnevilo da je nastavio da ga udara dugo nakon što je Turčin prestao da se brani. Sluđen od brige za svojima, samo je gurnuo njihova tela u krečanu i poleteo ka kući.

Dočekalo ga je puno dvorište. U žurbi, nije primetio da je krv Turaka koje je pobio svuda po njemu. Uplakana majka je stajala na sred dvorišta, pokušavajući da previje glavu ocu. Videvši njega oblivenog krvlju, pustila je platno kojim je zaustavljala krvavljenje očeve glave i potrčala da njemu pruži pomoć. – Šta se desilo sine? – sedeći na stolici, upitao ga je otac. – Pobio sam ih. Video sam šta su uradili i pobio ih. – Pa zakopa li ih dete moje? – Bacio sam ih u krečanu, boljeg groba ne zaslužuju. – Pa zar zbog krpa i balona vina da pobiješ ljude i ne sahraniš ih? Greh je to sine. Svaki čovek, pa bio on i najcrnji Turčin, zaslužuje da bude sahranjen. Da mu se zna groba. Proklinjaće te deca njihova – a nema gore kletve od dečije. Korena nigde nećeš uhvatiti, ime će ti se zatreti. Beži dete moje i sad spašavaj glavu – šta će kasnije biti, Bog neka o tome presudi.

  • Te večeri, sa prvim sumrakom, otišao je iz sela.

Krstareći svakodnevno Srbijom, jednoga dana put ga je vodio od Valjeva ka Bajinoj Bašti. Na 20 kilometara od Valjeva, mala tabla je pokazivala pravac ka selu po kojem njegova porodica nosi prezime. Hiljadu puta do sada je sebi rekao da jednom mora svratiti – danas konačno nije žurio i lagano je krenuo u smeru koji je tabla pokazivala. Na ulasku u selo, pored ograde trošne i oronule kuće, zastaje kako bi uhvatio panoramski snimak okoline. Pogled mu puca ka vrhovima Povlena obavijenih blagom izmaglicom. Sa strahom na licu okreće se da vidi pogled iza leđa. Mirno, pokriveno blagim slojem smoga, kao na dlanu je ležalo Valjevo. Posle godina noćnih mora, ponavljanja sna nakon kojeg je dane provodio zatvoren u zamračenoj sobi, sa teškom glavoboljom i bez snage da komunicira sa ljudima, pronašao je mesto. Konačno je shvatio ko je mladić iz sna. Legenda koju su pričali o pretku koji je, pobivši Turke, pobegao iz sela više nisu delovale tako dečije. Pradedino podizanje crkve u sred najjačeg uspona komunizma u zemlji, više nije delovalo kao teranje inata seoskog gazde. Već pokušaj visprenog čoveka da buduće generacije sačuva kletve iz prošlosti. U selu u koje je onaj koji je počinio zločin pobegao, nas nema više pod tim imenom. Ali, stoji tabla u porti manastira. I Boga si uspeo da prevariš! – pomisli u sebi, sedajući u kola. Sada, kada je znao značenja sna, bio je siguran da ga more više neće posećivati. Svraća do prodavnice i kupuje tri sveće koje pali u lokalnoj crkvi – za pobijene Turke i pradedu.

Metak

Na kratko se osvrnuo – zvukovi koji su dopirali kroz gusto rastinje šume, delovali su dovoljno daleko. Ne toliko da sebi može priuštiti odmor, ali imao je vremena da na brzinu previje ranu na ruci, koja je već opasno počela da se gnoji. Nije se plašio smrti – sa njom se pomirio onog trenutka kada je zadužio snajper i otišao na prvu od misija, duboko u neprijateljskoj zaleđini. Plašio se da će ga infekcija usporiti, da neće imati vremena ni snage da odreaguje kada ga konačno sustignu. Pa bilo da presudi sebi ili da pogine u pokušaju da još nekoga od njih povede sa sobom.

Sve je počelo pre tri dana. Bar misli da je prošlo samo tri. Od trenutka kada je granata pala na pet metara od njegovog skloništa, delovalo je da je prošla večnost. Nije imao predstavu kako su mu otkrili položaj. Tog dana, sve je delovalo isto kao i prethodnih 20 – ujutru je sa gađenjem pojeo suvi obrok, na brzinu proverio da li se prašina zavukla u cev puške i krenuo lagano da baca pogled na Grad. 38 direktnih pogodaka u 20 dana dodatno mu je podiglo reputaciju. Sa druge strane, nametnulo mu je obavezu – 13 pogodaka u narednih 10 dana, obezbediće mu večnu slavu. Kroz optički nišan je posmatrao užurbane stanovnike ovog, nekada, živopisnog grada. Sada su, kao mravi, pognuti i u žurbi, pokušavali da pretrče od jedne do druge ruševine. Snajper je bio tako dobar da je mogao videti strah na njihovim licima, dok su, panično vukući namirnice, zamicali iza zgrada, nesigurni da li će izlazak po pakete humanitarne pomoći, biti poslednji. Uživao je gledajući ih – znajući da je uzrok njihovog straha upravo ON.

Ali, oni mu nisu bili zanimljivi. Ako želi da ostane večno upamćen, njegovi meci moraju pogađati isključivo oficire. Ne čak ni one jadne prašinare, koji dane provode kopajući rovove, njemu na izvolte. Oficiri su bili ono što mu je donosilo zadovoljstvo – a posebno u poslednjih par dana, kada su poskidali svoje epolete, upravo iz straha od njega. Prepoznavao ih je po držanju – iako prikriveni u uniformi prašinara ili civilci, njihov stav je bio prepoznatljiv. Po držanju tela, načinu hoda, skoro pa ukočenom kičmenom stubu, lako ih je pronalazio. A kad bi se uverio da ih je našao, slao im je poklon kalibra 12.7 mm direktno u srce – svojeručni potpis po kome je već bio poznat.

Eksplozija je odjeknula sekundu pre povlačenja obarača. Shvativši da je otkriven, ostavio je pušku i, kroz već proveren prolaz, spustio se do kanalizacionog otvora u blizini. Odatle se izvukao do periferije grada i kroz šumu krenu ka položajima svojih. Sa povređenom rukom, licem išibanim grmljem kroz koje se provlačio i ustima punim blata i lišća, ispao je pravo pred patrolu. I tad je počela igra – u kojoj je za sada dobijao.

Izbivši na proplanak, mogao je videti odbrambene rovove svoje jedinice. Ne želeći da rizikuje, rešio je da prepuzi preostalih 200 metara. Radiom je poslao šifrovanu poruku svojima iz kog pravca nailazi – nije želeo da popije prijateljski metak u poslednjem trenutku. Na 10 metara od rova, bacio je poslednji pogled ka krošnjama drveća u šumi iz koje je izašao. Iskusnom oku, a njegovo je to svakako bilo, zasmetao je neprirodan položaj jedne grane. Osmehnuo se – ionako nema svrhe da pokuša pobeći.

” O čemu to pišeš? Kakve ti veze imaš sa nekim ratom? Ja ne mogu više da trpim tvoje gluposti – ne znam ništa o tebi,  ni ko si, ni šta si sada, a ni šta si bio pre. Ovo sad ti kažem najozbiljnije – vreme je da potražiš stručnu pomoć! Ja odlazim! ” Nije joj vredelo objašnjavati – metak, pravi ili metaforički, izliven nam je svakome danom rođenja. Pitanje je samo kako ga dočekati – sa osmehom ili strahom na licu.

Osmehnuo se i pritisnuo “publish”.

Priča. Njoj posvećena

wpid-img_20140825_190451_374.jpg” Nema sise, sva ti je pegava i neuhranjena. Zbog čega izgubi glavu, Mefisto?”

Mefisto i Zlatokosa, Srđan Krstić

Priča njoj namenjena ne može biti tek tako napisana. Jednostavno, ne ide to tako – sedneš jedno veče uz flašu vina i ja ti istresem ceo svoj život na tacni. Znaš i sam da to nije prosta stvar – nisam ja sposoban da razdvojim te dve priče: moj život i nju. To bi podrazumevalo višedimenzionalnost moje ličnosti – a ti bar znaš u kojoj meri sam ja površan.

A za Đavola, nisam ni Krstićev Mefisto – nemam u blizini i na raspolaganju Bodlera, Bulgakova i Dostojevskog, kako bi mi oni napisali tu prvu priču. Onu koja bi bila samo za njene oči. Onu koja bi je zainteresovala. Koja miriše intrigom. Strašću. I sasvim blagim zapletom. I koja podrazumeva da će ona nazvati kako bi čula ostatak. Nemam ja te dubine – višećelijski organizam, sastavljen ( na ne baš oku ugodan oblik ), uglavnom od kiseonika, ugljenika, vodonika, azota, kalcijuma i još par hemijskih elemenata. Pita se od govana ne pravi – jasno ti je da ni od mene ne možeš očekivati neko takvo delo. Uostalom, šta bi mogla ta jedna priča da sadrži? Čak i da imam pomoć ta tri čarobnjaka pisane reči, kako bi oni mogli opisati poslednjih 20 godina života jednog čoveka? Kako bi mu mogli ući u misli, videti slike koje je on video, osetiti mirise koje je on osetio, ponovo s njim proživeti bure, izdaje, strast i stid? Kako bi mogli razviti film koji, već decenijama, stoji dobro sakriven na tamnom i suhom mestu? Da bi takvu priču neko drugi napisao, duša osobe o kojoj se piše morala bi biti u potpunosti ogoljena. A to sa skidanjem odbrambenih zidova mi baš i ne ide – znaš da uvek moram ostaviti odstupnicu, sakriven u šumi, samo meni znan put. Zato ne verujem da bi ni ova tri mudraca mogla da sroče išta iole pristojno.

Da, sad ćeš reći, njihove duše su tu gde jesu, baš zato što su ih davnih dana prodali kako bi tuđe mogli razumeti i o njima pisati. I ko sam ja da sumnjam u njihov dokazani talenat i umeće? To je fakat koji izbija sve moje argumente iz ruku – osim onog najbitnijeg. Da bi ta priča imala efekat koji očekujem da ima, tu priču moram napisati ja. Bez obzira na površnost mog izraza i neizgrađen stil pisanja. Znam i šta podrazumeva pisanje jedne takve priče – brisanje one granice između noći i dana, mašte i svesnog bunila, uzaludnih pokušaja izbegavanja ličnog dana mrmota. Ne očekujem od tebe da shvatiš tu potrebu da lično stvorim jedno takvo delo. Da si je upoznao na način kako sam to ja radio poslednjih 20 godina, razumeo bi da priča ne sme biti tek neka patetična splačina. Na tako nešto, ona neće obratiti pažnju. I ceo moj trud će pasti u vodu. Ne, ona mora dobiti nešto originalno, samo njoj namenjeno. Samo sa pričom koja sadrži sve te elemente, ja ću moći da joj se približim. Pogrešno napisana reč, može me baciti na udaljenost sa koje se, verovatno, neću vratiti. Zato priča, do najsitnijih detalja, mora biti savršena. Manje od toga ona ne zaslužuje, a da budem iskren, ni ne očekuje.

” Reči, reči, reči… Čekam dela! ” –  nehajno, uz blagi osmeh, bio je njen komentar. Nijedne naznake kakav je utisak priča ostavila na nju. Posle godina truda, u prvi mah, delovalo je kao katastrofa. Onda shvatih da nisam bačen u nepoznate predele. Samo sam vraćen na početak. Ovaj put, sa ogromnim iskustvom iz pisanja prve priče. Posle dugog niza godina, uspevam mišiće lica rasporediti u već zaboravljenu formu. Uz široki osmeh, pripaljujem cigaretu, uvlačim novi list papira u pisaću mašinu i počinjem da kucam.

Letnji pljusak

Nije prestajala da priča. Kroz oblak duvanskog dima i iz perspektive devete tekile, posmatrao sam kretanje njenih usana. Simetrične. Pune. Sočne. Mamile su da budu ljubljene. I po malo grickane. Samo kad bi se bar na trenutak zaustavile.

Davno sam već izgubio nit o čemu je pričala. U početku, znam da sam pratio neke dogodovštine sa fakulteta. Dosadni ispiti, život u iznajmljenim stanovima, žurke, ludi provodi po klubovima. Sve začinjeno neobaveznim seksom. I obaveznim eksperimentisanjem sa najboljom prijateljicom. Trudio sam se da delujem kao da me to neverovatno zanima. U pauzama između naručivanja novih tura pića, zagledao sam se u svaku tačku na njenom licu. I pored debelog sloja šminke, apsolutno bespotrebne, probijala se sveža i nežna koža dvadesetčetvorogodišnjakinje. Bez bora, pegica, sa jedva primetnim podočnjacima. Spuštajući se niz vrat, pogled sam pada na grudi koje ne prestaju da igraju, prateći njenu gestikulaciju tokom priče. Izgubljen u mislima o njenim bradavicama koje su delovale kao da će probiti tanku tkaninu letnje haljine, jedva da sam registrovao pitanje.

– A da li si nekada letovao u Dubrovniku? Već smoren njenom pričom, zaustih da joj odgovorim – Ne, dušo, nikada nisam letovao u Dubrovniku, samo sam tamo provodio po 2.5 meseca godišnje pre nego što si ti uopšte rođena. I znam svaki jebeni stepenik tog grada. Po oduševljenom izrazu njenog lica zaključih da je pametnije da ne prebacujem loptu u svoje polje.

– Ne, nikada. Znaš, ratovalo se u vreme kad sam ja mogao ići, a kasnije nisam stigao – slagah i ponovo se počeh isključivati. Uhvatio sam samo početak priče, kako je sa ekipom sa posla i par prijatelja provela odmor spuštajući se od Istre, preko Šibenika i Splita, do Dubrovnika. I kako su joj ti 10 dana bili nešto najlepše što je doživela.

Opet posmatrajući samo njene usne, bez tona, počeo sam razmišljati kakva je u krevetu. Ako ovu količinu energije troši na priču, da li joj išta ostaje za ono što sledi posle? Ili je možda baš ovo znak da se strast, koju sada pokazuje neprestanim blebletanjem, najava neke noći za pamćenje? Ili je nervozna, pa to prikriva neprekidnom bujicom gluposti? Takve su po pravilu najdosadnije – verovatno vođene idejom da su širenjem nogu odradile sav posao, seks sa njima predstavlja jedva nešto više od pukog rađenja vežbi istezanja i sklekova. Pored, naravno, značajnog olakšanja u testisima.

Podne je već uveliko prošlo kada mi je mahnula ulazeći u taksi koji ju je čekao ispred mog ulaza. Uzvratih joj bezvoljnim pokretom ruke. Mlako. Najbolji mogući opis. Poput letnje kiše koja te ne uspeva rashladiti, a od zapare koja kasnije nastane, ne možeš disati. Ona dosadna kišica koja samo pokupi prašinu, koju svi iščekuju. Ova je ona bez gromova, bez munja. Bez strasti.

Običan dan

Bio je to jedan od tih dana – vreo, bez trunke vlage u vazduhu. I naporan. Jedan od onih za koje pomisliš da se nikada neće završiti. Svaki put kada je bacio pogled na sat, iznenadio bi se koliko malo vremena je prošlo. Vreo vazduh koji je dolazio spolja, ubijao mu je čak i želju za cigaretom. Imao je osećaj da se nalazi ispred velikog fena, podešenog da duva na najjače.

Premeštao se sa fotelje na krevet. Pa na pod. Pa opet na fotelju. Pokušaji da pronađe poziciju gde će, bar u tragovima, osetiti dašak svežeg vazduha, bili su neuspešni. Izlazak na terasu samo je pogoršao situaciju. Ošamućen, vratio se u sobu i seo na pod – činilo se da je ustajali vazduh tu ipak imao nekakvo kretanje.

Iz dosade, počinje da čačka telefon. Prijateljica je izbacila slike iz grada čija se kompletna industrija, po urbanom mitu, zasniva na lošem sluhu bivšeg predsednika. Gleda slike reke, tvrđave, velikog trga sa crkvom u sredini. Od onog dana, prošle godine, izbegavao je odlaske u taj grad. Uvek sa izgovorom žurbe, odbijao je pozive prijatelja da se nađu na kafi baš tamo. Sa poslovnim partnerima, nalazio se u mestima u okolini. Ako je baš morao proći pored, uvek je koristio obilaznicu. Preduzimao je sve korake kako njegova noga nikada više fizički ne mora kročiti u taj grad.

Bio je svestan uzaludnosti tog plana – ionako je bar jednom dnevno iznova sve proživljavao. Da se kojim slučajem nešto desi sa tvrđavom, mogao bi svaki kamen da vrati na mesto. Svaka ploča sa trga bi bila nameštena na svoj stari položaj, a crkvu bi mogao podići iz temelja.

Pokušao je da pomeri nogu kako bi potražio drugi telefon – na onom u njegovim rukama, baterija je davno izdahnula. Bilo je teško osloniti se na utrnule noge – po opušcima u piksli, zaključio je da su prošla bar 4 sata. Teturajući i blago se zanoseći u hodu, izašao je na terasu. Oluja koja je stizala sa severa, već je rashladila vazduh. Suvi cvetovi lipe uletali su kroz vrata u sobu, dok je hladan vetar donosio miris kiše. Izgubljen u mislima, ne primećuje prve kapi. Tek sa početkom pljuska, vraća se unutra. ” Sada se konačno može spavati ” – nesvesno izgovori naglas. Na trenutak se isprepada zvuka sopstvenog glasa, u inače, savršenoj tišini sobe. Smejući se, nastavi da priča u sebi. ” Da znaš da si u pravu prijatelju. Sad se stvarno može spavati. A ko zna? Možda sutra i dobijemo odgovore. Da li je to bio čin samilosti? Iživljavanje mladalačkih nedovršenih priča? Ili je samo jednostavno bio jedan običan usputni poljubac? Laku noć prijatelju. Nastavljamo sutra. Lepo spavaj. “

Poker

„ Sledeću „ – promrmljao je glasom prozuklim od mešavine alkohola, duvana i ustajalog vazduha u maloj prostoriji. Podigao je samo bliži levi kraj karte koju je dobio. Spustio je pored ostalih i zagledao se u saigrače. Debeli biznismen je već počeo sa svojim ritualom oblizivanja usana – siguran znak da u rukama ne drži više od dva para. Štreber koji je celo veče pokušavao sistemom dobiti bar jednu ruku već je bacio svoje karte. U nekim drugim okolnostima, pogled na četvrtu osobu izazvao bi mu širok osmeh. Crna duga kosa, bujni dekolte, uska bela haljina koja je mamila da bude skinuta. Večeras, ona mu je bila najozbiljniji protivnik. Pokušavao je da je pročita – ali, sa naočarima koje su skrivale više od pola lica, uspešno je maskirala bilo kakav znak koji bi je mogao odati. Na stolu je bila gomila para od koje mu se vrtelo u glavi. U trenutku, primećuje 3 graške znoja u dubokom useku između njenih grudi. Konačno. Ulaže sve što ima, okreće ful dama i pubova, sa kojim bez problema čisti njen triling asova i zadovoljan napušta smrdljivu rupu. Pod punim mesecom, u sporednoj uličici njegovog Grada, pripaljuje novu cigaretu. Bila je ovo još jedna dobra noć.

Prvu partiju u životu odigrao je ne shvatajući da su ulozi koji su se vrteli na stolu stvarni – sve je išlo lagano, kao kad je kao klinac igrao tablić sa komšinicom. Karte su nailazile jedna za drugom, šaputale su mu koja je sledeća, njegovo je bilo samo navlačenje maske. I dizanje uloga naravno. Brzo je zaradio reputaciju nepobedivog. I prijala mu je. Okružen novcem, ženama, neopterećujućim lagodnim životom, nikada nije pokušao da se vine u elitu kockarskih krugova – njegova noga nikada nije kročila u prestižna kazina, nikada prijava sa njegovim imenom nije pristigla na neki od turnira koji su se odigravali u Gradu. Često je imao običaj da se popne na neko od brda koja su okruživala njegov prelepi Grad. Ciganska mahala i elitni blokovi zgrada, naslonjeni jedni na druge. Autobuska stanica pored urbanog stecišta umetnika. Kompanijska zgrada, futurističkog izgleda, i buvljak pored nje. A tek ljudi u Gradu – takva mešavina se ni namernim mešanjem svih nacija ne bi mogla napraviti. I među njima on. Poput asistenata u japanskim bunraku pozorištima, obučenih u crno i sa kapuljačama na glavama, „ nevidljivim“ za gledaoce, i on je plivao kroz reku stanovnika Grada. Primećen tek od strane nekolicine, ne otkrivajući pravo lice, provodio je godine u ponavljanju „ sledeća „. Slušao je karte i one su ga nagrađivale za odanost.

Poziv za taj turnir uredno je dolazio poslednjih 20 godina. Svaki put bi se uljudno zahvalio organizatorima, naveo neke neodložne obaveze i zaboravio na njih do sledećeg poziva. Ove godine, odlučio je da se oproba. Da vidi koliko zaista vredi. Da jednom zaigra za čistim stolom, pokrivenim zelenom čojom. Bez rupa od opušaka. Sa kristalnim pikslama. I trbušastim čašama za viski.

I bilo je kako je očekivao – dame u svečanim toaletama, gospoda u smokinzima. Sume koje su okretale na stolovima, bile su, čak i za njega, nezamislive. Ležernost kojom su drugi gubili iznose ravne BDP neke srednje razvijene države trećeg sveta, nije ga pokolebala. Slušao je svoje karte i lagano se probijao ka finalu turnira. Nije obraćao pažnju na protivnike, osim onih koji su sedeli za njegovim stolom. Nije slušao priče koje su se ispredale vezane za potencijalne protivnike u narednom kolu. Tek je u trenutku otkrivanja pokera kraljeva naspram kente poznatog profija, postao svestan da je dospeo do poslednjeg čina. Veliko finale. Susret najboljih.

Seo je za sto prvi. Po navici, rasporedio je pikslu sa desne, čašu sa viskijem i kanticu sa ledom sa leve. Kada je, 30-ak sekundi kasnije, podigao pogled, video je nju. U prvi mah je pomislio je da je došlo do greške i da je krupije seo na pogrešnu stolicu. Dolaskom krupnog muškarca koji je doneo neotpakovane žetone i nove špilove karata, postao je svestan da je nežna plavuša, sa naočarima na pola nosa, i sa izgledom učiteljice iz tinejdžerskih snova njegov protivnik u finalu. Organizator je objasnio pravila – igra se sa žetonima koji su na stolu. Nema dokupljivanja, niti je moguće davanje u zalog bilo kakve pokretne ili nepokretne imovine. Igra se završava u trenutku kada se svi žetoni nađu u posedu jednog igrača. Onda je zavladala tišina. Krupije je otvorio prvi špil. Očekivao je da po oslobađanju iz celofana počne da se odvija magija na koju je naviknut tokom celog života – karte će početi da pričaju, on će ih slušati i na kraju pobediti. Ovaj put, tiišina se nastavila. I nije se prekinula ni posle prvog deljenja. Ni drugog. Ni trećeg. Prve partije bile su ispitivanje protivnika – zbunjen situacijom, pokušavao je otkriti slabu tačku protivnice. Ledenog izraza, bez trunke emocija, igrala je samo kada je imala sigurnu ruku. Bez zaletanja sa dobrim kartama, brzo odustajući, ne pokušavajući sa blefom, kada su karte bile slabe. I bez ijedne suvišne reči sem onih vezanih za partiju u toku. Gomila čipova na njegovoj strani stola, polako se topila i prelazila na njenu. Novi špil ne donosi nikakvu promenu. Po prvi put u karijeri, shvata da se mora osloniti samo na decenijama sticano iskustvo. Bez pomoći sa strane, oslonjen samo na svoje umeće, počinje igrati smelije. Otvoreno, sa žarom davno izgubljenim. Sa druge strane, njena igra je bila poput one sa početka – sigurna, bez rizika. Ali, sreća se počela okretati u njegovu korist – sve češće, njegove pružene ruke su privlačile sve veće hrpe čipova sa sredine stola. I onda je konačno došla ruka koju je čekao – tri asa u prvoj ruci, još jedan as i kralj u drugoj. Podigao je ulog, čisto da opipa puls protivnice. Na njegov ulog, po prvi put, odgovara dupliranjem. Plaća i sve diže za duplo. U trenutku se predomišlja i ulaže sve. Žar pobede se razbuktao u njemu. Po prvi put, na njenom licu se vidi naznaka osmeha. Nije morao ni da pogleda niz složen na njenoj strani stola. Samo se poklonio i izašao napolje.

– Komplikovan si. Autodestruktivan. Kada počneš voleti sebe, bićeš sposoban voleti i druge. Nije ti ovo partija pokera u kojoj možeš skriti grimase i pobediti. Mi to primećujemo. Čak ni ako igraš sa otvorenim kartama. I zato ćeš zauvek ostati sam – nasmešila se, popravila pramen kose i otišla. Ostao je da sedi. Zgužvao je praznu paklicu i, preko piksle i kariranog stolnjaka kafane na obali, nastavio da luta pogledom po reci.

Konkurs

Nije mogao ni pretpostaviti gde će ga odvesti odluka da pošalje prijavu na taj bizarni konkurs. Nisu postojali nikakvi posebni uslovi za, činilo se, posao iz snova. Sve je zvučalo kao avantura koja ga može iščupati iz sivila okruženja u kojem je živeo – ratovi, beda, neizvesna budućnost. Život u kojem je zvuk zvona na vratima pre značio posetu vojnih pozivara koji će nekog bliskog odvesti u rat, nego dolazak dosadne komšinice na kafu. Život gde dugački redovi na ulicama nisu predstavljali mase fanova koje strpljivo čekaju karte za koncert svetske pop zvezde, već pokušaj nabavke osnovnog provijanta. Život gde je diploma fakulteta služila samo kao sredstvo za beg iz zemlje.

Posao je bio jednostavan – svakodnevno uzimanje uzoraka, jednostavna analiza I slanje rezultata u laboratoriju. Nešto što bi osrednje dresirani majmun mogao raditi bez većih problema. Dobro plaćen posao, ok, malo monoton, ali zato su tražili, ne stručnjaka u toj oblasti, već određeni psihološki profil osobe sposobne za takav život. Kvaka je bila u lokaciji – krajnji sever Islanda. Posmatranje razvoja lednika pod uticajem globalnih klimatskih promena, u vukojebini nedaleko od Husavika, u početku je delovalo kao dobra ideja za mesto gde se mogu razbistriti misli. I doneti odluke šta I kako dalje u životu.

Motivaciona pisma, psihološka testiranja, testovi fizičke spremnosti – I za manje od 3 meseca, zatekao je sebe kako preseda iz većeg u manji, pa u još manji avion koji ga je doveo nadomak lokacije na kojoj će, ispostavilo se, provesti dvadesetak godina života. Kamp sa improvizovanom laboratorijom, nalazio se u samom podnožju lednika. Prvi pogled na njega oduzeo mu je dah – kao I uvek kad se krhko ljudsko biće nađe suočeno sa čudom prirode. Hiljade godina taloženja snega, njegovog delimičnog topljenja, pa ponovnog padanja, stvorilo je neverovatne reljefe koji su se sezali daleko iznad oblaka.

Prvih par dana proveo je sa timom. Upoznavanje sa opremom, procedurama, privikavanje na uslove koji su vladali. Stvaranje navike da se bez rukavica ni ne pomišlja izlazak van kontejnera. I da je odlazak do improvizovanog wc-a avantura koja podrazumeva navlaćenje 5 slojeva odeće, uz obavezno nošenje oružja. Svakim novim danom, sve više je postajao opčinjen prizorom koji ga je zaticao izlaskom napolje. Odlaskom tima, počinje da čuje zvukove koji su do tada bili skriveni. U prvi mah, mislio je da halucinira zbog hladnoće. Vremenom, zvukovi postaju sve razgovetniji. Glasovi koji su dopirali iz dubine lednika, počeli su pripovedati o godinama koje su protekle od trenutka njegovog nastanka. O tome kako je planeta nekada disala. Kako je izgledao njegov prvi susret sa ljudskom vrstom. I kako se sve promenilo od tog susreta.

Slušao ga je iz dana u dan. Sve više se saživljavajući sa njim. Nije više obraćao pažnju na vreme. Prolazili su meseci, a za njima I godine. Izveštaji koje je svakodnevno slao, postajali su sve kraći – kao da je podsvesno želeo smanjiti komunikaciju sa svojom vrstom. Dok su se razgovori sa prijateljem iz starih vremena sve više produžavali.

Prve promene osetio je tokom druge godine njihovog druženja. Glas je postajao sve dublji I sa blagim ehom u pozadini. Ali priče su se nastavile – sa istim žarom, bez posebnog reda u istorijskom sledu. Jednog jutra ( ili bar u vreme kada bi jutro trebalo da bude ), probudila ga je buka. Tlo pod njim je podrhtavalo, a mećava koja je divljala oko njega, nije mu dozvoljavala da vidi dalje od ivice kampa. Buka I podrhtavanje potrajaše ceo dan. Po prestanku mećave, ostao je zakovan prizorom koji ga je zatekao – veći deo severne strane lednika obrušio se I nestao. Kao da je neko velikim nožem odsekao parče torte. Satima je stajao mirno, ne proizvodeći nikakav zvuk, pokušavajući da od svog prijatelja čuje šta se desilo. Ćutnja je potrajala ceo mesec. Onda je jednog jutra progovorio. Glas je bio tiši, kao nakon teške prehlade. I nastavio je tamo gde je stao. Ni reči o onome što se desilo.

U toku sledećih godina, bilo je više manjih potresa. Svaki put, period ćutanja se produžavao, a glas je postajao sve tiši. Na izveštaje koje je redovno slao, niko više nije odgovarao. Da nije bilo šestomesečnih susreta sa ekipom za snabdevanje, koja mu je dopremala namirnice I potrepštine za opstanak, bio bi uveren da je ostao sam na svetu.

Oni su ga I pronašli – sa jednim uvetom prislonjenim na tlo, pokušavao je da čuje već sasvim tihi šapat svog prijatelja. Dok su ga u nosilima prebacivali do malog hidroplana, glas se izgubio u potpunosti. Iz aviona, bacio je poslednji pogled na ostatke njegovog nekada moćnog prijatelja. Sklopio je oči I utonuo u san prekidan brundanjem motora letelice koja ga je, posle 20 godina, vraćala u civilizaciju.