Metak

Na kratko se osvrnuo – zvukovi koji su dopirali kroz gusto rastinje šume, delovali su dovoljno daleko. Ne toliko da sebi može priuštiti odmor, ali imao je vremena da na brzinu previje ranu na ruci, koja je već opasno počela da se gnoji. Nije se plašio smrti – sa njom se pomirio onog trenutka kada je zadužio snajper i otišao na prvu od misija, duboko u neprijateljskoj zaleđini. Plašio se da će ga infekcija usporiti, da neće imati vremena ni snage da odreaguje kada ga konačno sustignu. Pa bilo da presudi sebi ili da pogine u pokušaju da još nekoga od njih povede sa sobom.

Sve je počelo pre tri dana. Bar misli da je prošlo samo tri. Od trenutka kada je granata pala na pet metara od njegovog skloništa, delovalo je da je prošla večnost. Nije imao predstavu kako su mu otkrili položaj. Tog dana, sve je delovalo isto kao i prethodnih 20 – ujutru je sa gađenjem pojeo suvi obrok, na brzinu proverio da li se prašina zavukla u cev puške i krenuo lagano da baca pogled na Grad. 38 direktnih pogodaka u 20 dana dodatno mu je podiglo reputaciju. Sa druge strane, nametnulo mu je obavezu – 13 pogodaka u narednih 10 dana, obezbediće mu večnu slavu. Kroz optički nišan je posmatrao užurbane stanovnike ovog, nekada, živopisnog grada. Sada su, kao mravi, pognuti i u žurbi, pokušavali da pretrče od jedne do druge ruševine. Snajper je bio tako dobar da je mogao videti strah na njihovim licima, dok su, panično vukući namirnice, zamicali iza zgrada, nesigurni da li će izlazak po pakete humanitarne pomoći, biti poslednji. Uživao je gledajući ih – znajući da je uzrok njihovog straha upravo ON.

Ali, oni mu nisu bili zanimljivi. Ako želi da ostane večno upamćen, njegovi meci moraju pogađati isključivo oficire. Ne čak ni one jadne prašinare, koji dane provode kopajući rovove, njemu na izvolte. Oficiri su bili ono što mu je donosilo zadovoljstvo – a posebno u poslednjih par dana, kada su poskidali svoje epolete, upravo iz straha od njega. Prepoznavao ih je po držanju – iako prikriveni u uniformi prašinara ili civilci, njihov stav je bio prepoznatljiv. Po držanju tela, načinu hoda, skoro pa ukočenom kičmenom stubu, lako ih je pronalazio. A kad bi se uverio da ih je našao, slao im je poklon kalibra 12.7 mm direktno u srce – svojeručni potpis po kome je već bio poznat.

Eksplozija je odjeknula sekundu pre povlačenja obarača. Shvativši da je otkriven, ostavio je pušku i, kroz već proveren prolaz, spustio se do kanalizacionog otvora u blizini. Odatle se izvukao do periferije grada i kroz šumu krenu ka položajima svojih. Sa povređenom rukom, licem išibanim grmljem kroz koje se provlačio i ustima punim blata i lišća, ispao je pravo pred patrolu. I tad je počela igra – u kojoj je za sada dobijao.

Izbivši na proplanak, mogao je videti odbrambene rovove svoje jedinice. Ne želeći da rizikuje, rešio je da prepuzi preostalih 200 metara. Radiom je poslao šifrovanu poruku svojima iz kog pravca nailazi – nije želeo da popije prijateljski metak u poslednjem trenutku. Na 10 metara od rova, bacio je poslednji pogled ka krošnjama drveća u šumi iz koje je izašao. Iskusnom oku, a njegovo je to svakako bilo, zasmetao je neprirodan položaj jedne grane. Osmehnuo se – ionako nema svrhe da pokuša pobeći.

” O čemu to pišeš? Kakve ti veze imaš sa nekim ratom? Ja ne mogu više da trpim tvoje gluposti – ne znam ništa o tebi,  ni ko si, ni šta si sada, a ni šta si bio pre. Ovo sad ti kažem najozbiljnije – vreme je da potražiš stručnu pomoć! Ja odlazim! ” Nije joj vredelo objašnjavati – metak, pravi ili metaforički, izliven nam je svakome danom rođenja. Pitanje je samo kako ga dočekati – sa osmehom ili strahom na licu.

Osmehnuo se i pritisnuo “publish”.